posmatrali šarene igračke poređane na policama, povešane po plafonu, u
veselom neredu na klupama. Bilo je tu lutaka koje se smeju i koje plaču,
elektronskih igara, minijaturnih kuhinja koje spremaju pice i torte.
Nisu se mogli odlučiti. Priđe im mlada i otmena prodavačica.
“Vidite”, objašnjavala je žena, “mi imamo malenu devojčicu, ali oboje smo
odsutni po celi dan, a često i naveče.”“Reč je o devojčici koja se retko smeje”,
nastavio je čovek.
“Hteli bismo joj kupiti nešto što će je usrećiti”, ponovo će žena, “I
onda kad nas nema…Nešto što će je veseliti kad bude sama.”
“Žao mi je “, nasmeši se ljubazno prodavačica. “Mi ne prodajemo roditelje!”
~~~Bila jednom četiri čoveka po imenu Svako, Neko, Biloko i Niko.
Trebalo je obaviti jedan vrlo važan posao i Svako je mislio da će ga Neko obaviti.
Biloko je to mogao učiniti, a Niko nije hteo. Neko se zbog toga naljutio jer je to bio
posao za Svakoga. Svako je opet mislio da bi ga Biloko mogao obaviti, no Niko nije
shvatio da ga Neko ne želi obaviti. Na kraju je Svako krivio Nekoga, jer Niko nije
učinio ono što je mogao napraviti Biloko.
~~~Jednom je jedan kralj u davnoj prošlosti imao dvorsku ludu koja je bila jako, jako
snalažljiva i jako inteligentana, i uvek bi na neki način nadmudrila kralja .
Kralj je puno profitirao od njenih saveta koji su nekad dolazili
kroz šalu, nekad kroz igru. I njena je dužnost ustvari bila da ukaže
kralju na njegove greške i nedostatke,na šta se niko drugi ne bi usudio.
Ali jednom, kralj se uvredio. Rekao je da je preterala i osudio je na smrt…
Imala je pravo na poslednju želju,tj. da sama odluči kako bi želela da umre.Dao
joj je tri dana da smisli.Luda je bila neustrašiva osoba,koja se ničega nije plašila.
Razmišljala je 3 dana i kad je kralj došao i pitao je da li je izabrala način
na koji će umreti ona je rekla – jesam – od starosti. I kralj je puknuo od smeha, počeo se smejati i
pustio je . Ti ne zaslužujes da umreš, ti si prepametna,rekao je.
~~~Znaš li šta znači reč porodica?
FAMILY= FATHER AND MOTHER I LOVE YOU
~~~Pre dosta godina sovjetski državnik Nikita Hruščov održao je pred
Vrhovnim savetom u Moskvi govor o stanju u zemlji. U svom govoru
izneo je teške optužbe na račun Staljina.Dok je govorio, neko od slušalaca
mu je poslao listić s neugodnim pitanjem: „Predsedniče, šta ste Vi radili
dok je Staljin vršio sve ove zločine?“
Hruščov je ljutito povikao: „Ko mi je poslao ovaj listić?“
Niko se nije pomakao.
„Dajem mu minut da se javi.“
Prolazile su sekunde. I dalje je vladao muk.
„Dobro, reći ću vam šta sam ja radio. Radio sam upravo ono što pisac
ovog listića radi – apsolutno ništa. Bojao sam se da nešto kažem.“
~~~MALI REZIME ETIČKE MUDROSTI
1. Nemoj da priželjkuješ sve što vidiš.
2. Nemoj da veruješ u sve što čuješ.
3. Nemoj da govoriš sve što znaš i bićeš mudar.
4. Nemoj da radiš sve što možeš.
5. Nemoj imati poverenje u sve koje slučajno upoznaš.
6. Veruj, ali znaj kome treba da veruješ.
7. Šta je tu je, nemoj oko toga gubiti vreme.
8. Šta je bilo bilo je, nemoj se oko toga nervirati i mučiti.
9. Gledaj napred, a ne na ono što je bilo.
10. Nemoj raditi ono što je urađeno, nego ono što treba da se uradi.
~ Jan Amos Komensky
~~~Pre nekih stotinu godina čovek je pogledao u jutarnje izdanje
novina i na njegovo iznenađenje i užas, pročitao sopstveno
ime u smrtovnici. Novine su izvestile o smrti pogrešne osobe.
U prvih mah je bio šokiran. Zapitao se: “Da li sam ovde ili sam tamo?”
Kad se malo pribrao njegova sledeća misao je bila da otkrije šta su ljudi
govorili o njemu. U smrtovnicama je pisalo između ostalog
“Umro je kralj eksploziva” i “Bio je trgovac smrti”.
Ovaj čovek je izumeo dinamit i kad je pročitao“trgovac smrti”
zapitao se “Da li će me po ovome pamtiti?” Tako se suočio sa svojim
osećanjima i shvatio da ne želi da ga tako pamte.
Od tog trenutka je počeo raditi za postizanje mira u svetu.
Njegovo ime je bilo Alfred Nobel kojeg danas svi znaju po
velikoj Nobelovoj nagradi.
Isto kao što se i Nobel zapitao o vrednostima koje su ga pokretale,
tako bismo i mi trebali usporiti i zapitati se nekoliko pitanja:
Šta će ostati iza mene?
Kako želim da me se ljudi sećaju?
Hoće li me pominjati po dobru?
Hoće li me se sećati s ljubavlju i poštovanjem?
Hoću li ikome nedostajati?
~~~Jedne hladne večeri za vreme Božićnih praznika, dečak od
šest ili sedam godina stajao je pred izlogom jedne radnje. Nije
imao cipele, a odeća mu je bila sva u ritama. Jedna mlada žena,
koja je tuda prolazila, zapazila je čežnju u njegovim svetlo – plavim
očima. Uzela je dete za ruku i uvela ga u radnju. Tamo
mu je kupila nove cipele i toplu odeću.
Izašli su ponovo na ulicu i žena reče dečaku: „Sada možeš
da se vratiš kući i neka ti je srećan praznik.“
Dečak je pogledao u nju i upitao: „Da li ste vi Bog gospođo?“
Ona se osmehnula i odgovorila: „Ne sine ja sam samo
jedno od njegove dece.“
Dečak na to reče: „Znao sam da ste u nekakvom srodstvu.“
~~~Priča mi pesnik George Evans o očnom problemu jednog Montanjara u
Vijetnamu. Zbog oslabljenog vida, mladi čovek je zatražio pomoć od
američke medicinske jedinice.
To je bilo u ratu.
Montanjari su lovci, ovisni o zdravlju svojih očiju.
Nije bilo prevodioca da mladiću objasni rutinsku stvar: nakon bezazlene
očne operacije izvesno vreme neće videti. Kad je nakon operacije
shvatio da ne vidi: ubio se.
Nije bilo prevodioca da mu objasni; niti da objasni nama, kaže Evans, da
Montanjari kad izgube vid tad njima svet ne postoji – i da, kad ne
vide, oni veruju da su mrtvi.
~~Kada ti telefon ćuti – TO NIJE SAMOĆA. To su loši prijatelji…
Kada slušaš otkucaje časovnika – TO NIJE SAMOĆA. To je isuviše slobodnog vremena…
Kada nemaš nikoga da čekaš – TO NIJE SAMOĆA.To je pesimizam…
Kada kradeš komadiće tuđeg života da bi popunio svoj – TO NIJE SAMOĆA
To je sumnja u sebe…
Kada nema nikoga s kim možeš da popričaš, a ti započneš
razgovor sa samim sobom – TO NIJE SAMOĆA. To je bolest…
Kada plačeš po celi dan u praznom stanu – TO NIJE SAMOĆA. To je depresija…
Kada misliš da te niko ne razumije – TO NIJE SAMOĆA. To je egoizam…
Kada hoćeš da zavrištiš od očaja – TO NIJE SAMOĆA. To je bol…
Kada misliš da nikome nisi potreban – TO NIJE SAMOĆA. To je zabluda…
Samoća je nešto što mi sebi umišljamo onda kada nam niko ne
kaže one dve kratke reči.
~~~Kako televizor nije radio, bračni par je pozvao majstora.
Majstor je otvorio televizor kako bi pogledao šta nije u redu.
Kada je otvorio televizor, vidio je sitne komadiće hleba. Roditelji su
odmah znali ko ih je ubacio tu, njihova četvorogodišnja ćerka.
Bez obzira koja porodica bila u pitanju, svi bi roditelji reagovali ljutito na to,
ali majka ove devojčice nije tako postupila. Pitala je devojčicu tihim glasom
zašto je to uradila? Nakon što je saznala razlog, majka je zaplakala.
Objasnila je: – Videla je na TV-u gladnu afričku decu, pa je otrčala u kuhinju,
uzela hleba i iseckala ga toliko sitno da može da prođe kroz rupice,
u nadi da će taj hleb stići do gladne dece.
~~~Nakon dugo godina susrela se dva prijatelja – nekadašnja
zatočenika koncentracionog logora.“Jesi li oprostio nacistima?”, upita prvi.
“Da.”, odgovori drugi.
“E pa, ja nisam! I nikada i neću! Mrzim ih iz dna duše i tako bih se rado
osvetio samo kad bi mi se pružila prilika za to.”, pun besa na to odvrati prvi.
“Onda si ti još uvek njihov zatočenik.”, s tugom izgovori drugi.
~~~Želim da se vratim u doba…
-Kada sam odluke donosio s eci, peci, pec…
-Kada su se greške ispravljale nakon jednostavnog: ponovi!
-Kad se u raspravama o „ishodu trke“ pričalo o tome ko brže trči..
-Kad je za novac bio odgovoran bankar u Monopolu…
-Kad je hvatanje svitaca bila celovečernja zabavna aktivnost…
-Kad nije bilo čudno imati dva ili tri najbolja prijatelja…
-Kad se starim smatrao svako iznad dvadesete…
-Kad je mreža na teniskom igralištu bila savršene visine za igranje odbojke,
a za pravila nije niko brinuo…
-Kad je najgora stvar što si mogao dobiti od suprotnog pola bila vaš…
-Kad ti niko nije bio lepši od mame…
-Kad su ožiljci zarastali poljupcima…
-Kad se svaki odlazak u grad završavao kupovinom nove igračke…
-Kad su vrtoglavice i valljanja po podu bili izazvani golicanjem…
-Kad je najveća neprijatnost bila čekanje hoće li te izabrati u ekipu…
-Kad su ti starija braća bila najveći mučitelji i najveći zaštitnici…
~~~Kineski zid je najveća gradjevina na svetu. Gradili su ga stolećima kineski carevi.
Trebao je poslužiti za odbranu od napada divljih hordi sa severa.
Barem su tako mislili oni koji su ga gradili.
Međutim zid nije zaštitio carstvo od barbara.
Barbari su potkupili vratara.
Priroda nam je dala mozak da bude zid čuvar našem telu, a nas je postavila za vratare.
~~~Jednoga dana jedan bogataš dao je korpu punu smeća
jednom siromahu.Siromah mu se nasmeši i ode s korpom.
Isprazni je, očisti i zatim napuni predivnim cvećem. – Vrati se bogatašu
i vrati mu korpu, bogataš se začudi i reče: “ Zašto mi daješ tu korpu,
napunjenu predivnim cvećem, kad sam ja tebi dao smeće?!“
– A siromah mu odgovori : „Svako daje ono što ima u srcu!“
Нема коментара:
Постави коментар