Kad bi čistio ulice činio je to polako i konstantno: kod svakog koraka jedan udah, i kod svakog izdaha jedan zamah metlom.
Korak – disanje – zamah metlom; korak – disanje – zamah metlom; korak – disanje – zamah metlom… Ponekad bi malo zastao i razmišljao gledajući ispred sebe.
Zatim bi nastavio: korak – disanje – zamah metlom; korak disanje – zamah metlom…
Dok bi se Bepo tako pomicao i pred sobom posmatrao neočišćenu ulicu, a iza sebe očišćenu, dolazile bi mu često velike misli. Ali bile su to misli koje su se vrlo teško mogle drugima saopštiti. Nešto kao neki određeni miris kojeg se jedva još sećamo ili kao neka boja o kojoj smo sanjali.
Nakon posla sedeo bi Bepo kod devojčice Momo i pričao joj svoje velike misli. Ona ga je na poseban način slušala. Zato bi se njemu razvezao jezik i pronalazio bi prave reči: “Vidiš Momo”, govorio bi on,” ponekad imaš pred sobom vrlo dugu ulicu, i misliš: strašno je duga, nemoguće ju je očistiti; znaš, tako misliš.”
Pogledao bi ćuteći preda se pa bi nastavio: “I, tada se počneš žuriti i žuriš se sve više i više. A ipak svaki put kad digneš pogled, vidiš da ulica pred tobom nije nimalo kraća. Počneš se još više napinjati pa te onda uhvati strah, i na kraju izgubiš dah i ne možeš dalje. A ulica je još uvek tu. Tako se ne sme raditi.”
Bepo bi kratko vreme razmišljao pa nastavljao: “Ne sme se nikad misliti na celu ulicu odjednom, razumeš li? Mora se misliti samo na sedeći korak, na sedeće disanje, na sedeći zamah metlom. I uvek iznova samo na sedeći”.
Ponovo bi zastao i razmislio pre nego što doda: “Takav rad donosi radost. To je jako važno. Tada se posao i uradi dobro. Tako to treba raditi.”
Nakon dugog predaha nastavio bi: “Onda najednom vidiš da je cela ulica očišćena – korak po korak. Uopšte ne znaš kako, a pri tom ne izgubiš dah.”
I klimajući glavom, Bepo bi još jednom ponovio na kraju: to je jako važno!
Нема коментара:
Постави коментар